Otelotvorenje asfiksije
Prvo poglavlje: Memorabilija
Sedim u autobusu koji me vozi naviše. Tišina mi smeta, pa pokušavam da je ispunim svakim sećanjem koje imam na njega.
Neretko je imao monologe o bivšim dešavanjima, ili o tome kako se oseća dok razmišlja o prošlosti. Biti nostalgičan je razumljivo, ali ponekad je išao u čudne krajnosti. Njegov sentiment prema reci je bio vrlo zabrinjavajuć.
Sećam se i onih večeri. Ne mogu da verujem šta je radio. Možda je bilo iz nehata, ali to nije izgovor za štetu koju je napravio. Trebalo je nešto da uradim povodom toga, ali nisam imao hrabrosti.
!
Ovo je moja stanica.
Izlazim i počinjem šetnju do mog odredišta.
Moje misli nastavljaju svoj tok.
Stres.
Sećam se stresa – onog koji je konstantan i indukuje totalnu paniku.
Natera te da se nagneš nad rupu i probaš da izbaciš sebe.
On te uhvati za vrat i guši.
Nisam siguran da je ovo sećanje na njega.
...
Oh. Stigao sam.
...
...
Zar je to sve?
...
Ostavljam cvet, palim sveću i odlazim.
Neću se vratiti ovde.
Drugo poglavlje: Superpozicija
Prvo sećanje koje imam iz ovog života je na plutanje u bestežinskom stanju. Kretao sam se toliko sporo da sam to jedva primećivao. Eoni su prolazili pred mojim očima, a sve to vreme sam proveo razmišljajući.
„Koji izbor je pravi?“
Nalazio sam se u potpunom haosu ali u isto vreme u stagnantnom miru. Nalazio sam se na mestu koje sam smatrao ispravnim, ali sam se istovremeno osećao pogrešno. Nalazio sam se između nadira i zenita, ali nisam znao šta je u kom pravcu.
Ovaj limbo je bio moja materica. Iz njega sam rođen.
Prekinuvši svoj večni tok, limbo je polako počeo da se ruši. Grimizna je počela da se uliva u plavo-zeleni svet na koji sam navikao. U ovim finalnim trenucima u međusvetu sam konačno prihvatio ono što sam oduvek znao: mačka je već bila mrtva pre nego što smo je stavili u kutiju. Izbora nije ni bilo. Zaključno sa time spuštam nogu na čvrsto tlo, nakon toliko dugo vremena.
Ovo je moj trijumf i moj manifest.
Ovo je tek prolog za kataklizmu koja sledi.
Treće poglavlje: Poraz
Vreme je da održiš obećanje.
. . . . .
. . . . .
Imaš dobru intuiciju. Zaista je, konačno, vreme.
Raduj se.
. . . . .
. . . . .
U čemu je problem?
Vidim da se treseš.
. . . . .
. . . . .
. . . . .
Zar stvarno nisi očekivao ovo?
A šta si mislio da će se desiti?
. . . . .
. . . . .
Vreme je da održiš obećanje.
Raduj se. Ja se svakako radujem.
. . . . .
. . . . .
Znaj da te mrzim pre nego što odeš.
. . . . .
Sam si sebe doveo u ovaj položaj.
Sada ćeš konačno dobiti ono što si sve ovo vreme tražio.
. . . . .
. . . . .
. . . . .
. . . . .
Doviđenja.
Oko
II
Video sam u mraku jedno oko.
To oko me gleda, i kao da čeka,
Kao da očekuje nešto od mene.
Ali kada sam otvorio svoje,
Ispred mene je bilo ogledalo.
Dao sam obećanje.
III
Video sam u mraku jedno oko.
To oko me gleda, i kao da čeka,
Kao da očekuje nešto od mene.
Ali onda sam shvatio
Da moje oči ni nisu bile zatvorene.
Znao sam šta moram da uradim.
