Otelotvorenje asfiksije (2021)

Pogovor za 4'4-tu godišnjicu

​

        Vrlo brzo nakon izdavanja Asfiksije sam zaključio da nisam zadovoljan albumom. Marča (producent) je odradio dobar posao sa onim što sam mu pružio, ali sa strane kompozicije i aranžmana, amaterski je. Zbog mojih čudnih izbora, postoje sekcije gde se jedna gitara ne probija kroz miks, a uopšteno fali jakih melodija koje bi činile album zanimljivijim za slušanje (s obzirom na odsustvo vokala).

         Ipak, najviše mi je bilo krivo oko načina na koji sam iskomunicirao tematiku. Zbog toga sam odradio ovo novo izdanje, koje će da zameni original svuda na internetu.

         Neki od tekstova su izmenjeni da bi jasnije pretočili poruku, ali radikalna promena je to što sam pesmu Opet miriše na proleće koja je ranije trajala 3:55 i bila potpuno drugačija zamenio kratkim intermecom. Osećam potrebu da dam jasan, eksplicitan razlog za tu odluku.

         Prvu verziju te pesme sam napisao sa 16 godina i poslao određenoj osobi u svrhu nabijanja krivice ni za šta, a usled toga što su me frustrirale posledice sopstvenog toksičnog ponašanja. (Ako kojim slučajem čitaš ovo, izvini.) Ta verzija pesme je imala i tekst kojeg se ne sećam detaljno, ali se svodi na "Jadan ja, kako možeš tako da se ponašaš prema meni, da me povređuješ na taj način...", bez objašnjenja šta konkretno pogrešno radi. Stilski, ta verzija je bila melodična, a mesec dana nakon nje sam osobi poslao verziju 2.0, koja zvuči disonantno i nema vokale. I dalje mi odzvanja u ušima to što sam kasnije rekao "Sećaš se kako ti je neprijatno bilo kad si čula prvu verziju? Sad sam izmenio pesmu tako da bi se bilo ko osećao isto kada je čuje." Jezivo hladne reči.

         Ta "verzija 2.0" je ona koju sam objavio 17. 11. 2021. u sklopu Otelotvorenja asfiksije, 2 godine nakon što sam je napisao. Smatram da je onda, od pitanja zašto je uklonjena, bolje pitanje zašto sam uopšte odlučio da objavim Opet miriše na proleće.

         Svrha te pesme u kontekstu Asfiskije je bila da, kao i neki od tekstova iznad poput "O rupi" i "Reka",  dokumentuje jedan primer mog obrasca ponašanja. Stavio sam je tu kao dokaz bezobzirnosti, mada i kao sliku mog emotivnog stanja u tom periodu. Ali, pošto do danas nisam dao kontekst u kome je pesma nastala, ova suština nije mogla da dopre ni do koga. Jedino što je moglo da se desi je da gorepomenuta osoba odsluša tu pesmu, i verovatno bude uznemirena njenim prisustvom na albumu.

         Zaključio sam sve ovo godinu-dve nakon što sam objavio album, ali nisam bio siguran da li ima svrhe brisati pesmu. Iseći deo izdanja godinama nakon što je objavljeno je neobično. Možda ona osoba nikad nije ni poslušala Asfiksiju ili joj je svejedno što je ta pesma na osrednjem albumu koji će samo šaka ljudi ikada čuti.  To su samo izgovori, svakako. Sada, neposredno nakon što ću ponovo aktivirati projekat u malo ozbiljnijem obliku, došao je poslednji momenat da uradim ono što treba.

         Problem je zapravo bio u kontradikciji koju sam uzrokovao time što sam snimio "Slom svesti album" na ovu temu. Kada sam započeo projekat, postavio sam princip - "Slom svesti služi da kroz muziku kažem sve ono što se ne usuđujem da izgovorim direktno i nedvosmisleno". Ali, neukusno je biti apstraktan s obzirom na to o čemu sam pisao. Hteo sam i jare i pare, u suštini. Da napravim album gde tehnički kažem sve ali na takav način da bi neko morao da se iscima da decifruje poruku.

         Ovaj princip ću pogaziti, da ne bih pogazio ono što je mnogo bitnije - ono što sam želeo da izgovorim.

         Otelotvorenje asfiksije je album o tome kako sam sa 15-16 godina povredio ljude koji su mi bili najbliži. O tome kako sam pogazio tuđa osećanja stupajući u odnos koji nisam razumeo niti istinski želeo. Kako sam konstantno tražio emocionalnu podršku, a nikada je nisam uzvraćao, i nikada mi nije bilo bolje. Kako sam rekao "plašim se šta ću uraditi ako se rastanemo", što je de fakto ucena (kontekst: ranije sam izrazio da sam suicidalan), i tek nakon što sam video reakciju na te reči mi je prošlo kroz glavu da možda radim nešto pogrešno. Kako sam bio iznerviran kada mi je ukazano na štetu koje moje ponašanje čini, i kako sam projektovao svoju bezobraznost na osobu koju sam najviše povredio.

         Sada mogu da kažem, posle četiri godine i četiri meseca, da je prvi Slom svesti završen.

​

Petar Stojanović, 28. 3. 2026.